Naposletku bila sam u pravu da je svirac, i da se brsljen za tocak ne hvata, naposletku sam ipak plakala..iako je govorio da ga se ne bojim, ali ne moze se pobeci od vraga u sebi, koji izgleda nije bio miran.
NIsam ogorcena, niti cu biti, bilo je puno dana kad sam skakutala po stanu i pevala( MIli moj ja bih se sa tobom malo ljubila..), i kada se smesim na sami zvuk njegove poruke. A ume sa recima, oduvek me je to privlacilo, a jedino sam njega takvog imala, pa makar na kratko to bilo, bilo je lepo, zaista.
A onda odjednom nisam mogla da smirim glasove u glavi da se menja, da se nesto desava, da nema onaj stari pogled. Odjednom ne moze pored mene da se opusti, a do tada je bilo price da je samo sa mnom bio opusten. I sve su to bili signali, koji su na mene uticali da budem ono sto nisam. Prigovarala sam, ukazivala, naviknuta na jedno, u novim situacijama nisam znala kako da reagujem. A htela sam ga pored sebe i na u prvi mah bila spremna i na manje sto mi treba.
Govorile su mi drugarice da je on bas sa mene. A i istina, zagrljaji su nam se uklapali, kao da su potaman. A onda su dosle manje lepe stvari. Moja nesigurnost i sumnja u njega je bila sve veca, a na pocetku je rekao da ce mi dokazati neke stvari, a one su sve manje bile prisutne. Pojavljuje se osecaj da sam tu pored njega samo jer ga upijam pogledom i ljubim ledja kao navodno niko do tad, a ko tome ne prija, i naposletku niko ne voli da bude sam, a ja sam bila idealna za pruzanje paznje i neznosti.
I dosao je trenutak kad nisam mogla dalje. Sve se to prebrzo desilo i tako se i ugasilo. Isli smo neoprezno, dzinovskim koracima koji su nas pregazili. I na kraju, sve je to ok, osecanja nisu dovoljno jaka. To shvatam i razumem, pa cak i da razvijem disciplinu dubljenja na trepavicama osecanja ne mogu pojacati.
Ponovo sam mu se javila, prva, ponovo sam mu rekla da zelim da ga vidim i ponovo je nemo presao preko tog dela. Cuva me od samog sebe, kaze, od velikog vraga. Mada velika sam ja devojcica, koja kroz zivot ide samo emocijama. Jedan je zivot i on ce prebrzo proci. A ja zelim njega u svom zivotu. Zelim da mu budem prijatelj, a on to ne shvata. Ili mozda jednostavno ne zeli.
Sva poznanstva u ovom gradu su mi povrsna, ovde nisam pustila korenje, nisam zelela, moji prijatelji su 100 km odavde, i ubrzo cu im se pridruziti. A odavde ce mi jedino nedostajati On i Drvo ispred terase, koje gledam svaki dan. I za koje sam se vezala, poistovetila. Da, ja sam od tih osoba, koja ce se vezati za biljku, i koja ce pronaci nesto vise u njemu od samo zelenih listova koje nosi. I ono je nesavrseno, bas kao i ja. Ima nepravilne praznine koje grane nisu popunile, i to bas sa moje strane, mog pogleda. Kasno je pocelo da lista, treba mu vreme da se privikne na situaciju, a i meni je uvek potreban duzi pocetni proces prilagodjavanja.
Sta god bilo, svako ide svojim putem, a ja moj ne znam koji ce biti, i to me malo plasi, malo vise. Osecam se da ne pripadam nigde, i sta ako se ne pronadjem uskoro? Ne zelim da trosim Bogu dane, previse su mi dragoceni, i svakim danom sam sve bliza potpunoj sreci, u to verujem, zelim...
A za nama ce ostati onaj poljubac na putu do kuce, ispod nadvoznjaka, zajednicka jutra, one noci kad sam bila najsrecnija na svetu, i pesme Leonarda Cohena, Balasevica i jos po koje. I da svaki put kad cujem Rundeka, nece mi dati mira, to znam.
Evo pocinje "moja" Kisa, mada odlucila sam da cu biti Oblak, dosta su mi tuzne oci u zivotu, primese tuge u vidu kise mi vise ne trebaju. A oblaci mi vise odgovaraju, onakvi razdragano konfuzni kao sto umem da budem.. A ti ces ostati Vetar, samo nadam se da ces moci da ga smirujes, za tvoje dobro...
P.S. Prigovarao si mi kako ne znam da pokazem osecanja, to je bio strah da cu biti previse otkrivena, ogoljena, mada ionako si sve citao iz mog pogleda. Ali evo emocije su sad tu, crno na belo. (Dalje)
